Časopis „Kult“ o Poetskom teatru

Prenosimo intervju Ane Vrbaški, o Poetskom teatru, predstavama, muzici, i još, u celosti:

  1. Која је првобитна покретачка мисао Поетског театра?

Поетски театар је настао на иницијативу Недељка Мамуле, после концерта – сарадње са Синишом Туцићем, када смо 5. јула 2011. први пут наступали у Културном центру као Поетски театар (мада се тада још увек нисмо тако звали). Овај пројекат је стара идеја у новом руху – уместо поетске вечери, где неко пребира по гитари, а неко говори стихове, желели смо да поезију пренесемо кроз доживљај. Он је сигурно био наш, али никада униформан, за сваког песника другачији – а радили смо инспирисани поезијом потпуно различитих песника: младих новосадских песника, авангардиста двадесетог века и романтичарима, Костићем и Стеријом. Врло широк распон потпуно другачије поезије, коју је спајало једино језгро актера: Марко Дињашки, Иван Правдић и ја, врло често Алиса и Вид Дињашки, Маркова и моја деца, и професионални глумци: Вишња Обрадовић, Ервин Хаџимуртезић и Кристина Јевтовић. Недељко Мамула, иначе уредник књижевне редакције, имао је слуха за наше идеје и измислио је театарску продукцију за књижевност – скромну, додуше, али је успела да опстојава у КЦНС од краја 2011. до краја 2014. године. За ово време, мада смо најинтензивнију продукцију имали 2012. године, створили смо четрнаест представа.

Са Синишом смо сарадњу започели нешто раније, на фестивалу „Отворена врата“. Његове песме су биле сјајна инспирација за стварање музике, јер су потпуно неочекивано повезане и нуде различите могућности интерпретације и слободне асоцијације, што смо ми оберучке прихватили и искористили. Иако је у питању била музичка обрада, а Марко и ја смо имали пуне руке посла, јер смо прво компоновали, а затим и свирали и певали, Синиша и Алиса су на себе преузели сценски покрет, инспирисан нашом музиком. Тако је поезија покренула музику, која је инспирисала сценски покрет.

  1. Свака ваша представа има музичку подлогу коју сте сами компоновали, снимали и монтирали. Како изгледа стваралачки процес те музике? Коју улогу музика има у Поетском театру?

У првим пројектима, музика је била најбитнији сегмент – наравно, поред поезије, по којој је стварана. Када смо стварали Поетски театар на стихове Слободана Тишме, „Истина је највећа лаж“, на пример, изузетно смо се потрудили око музике, јер је овај песник и музичар, чији смо музички ангажман изузетно ценили. Ту смо обрађивали и Бетовена, јер је Тишма љубитељ класичне музике (формулација коју би он, вероватно, отписао), и део наступа је био симулација опере – речитатив. Део музике смо компоновали у духу „Луне“, са великим уживањем, а део је наша, оригинална музика.

У стварању музике поступали смо различито – повремено користимо матрице на које певамо, које могу бити и део слободне свирке са различитим музичарима, који су Алисе у нашем оркестру, па одатле и име (Alice in WonderBand). У другим сценама се музика изводи уживо, различитим инструментима: металофон, диџериду, звона, бубњеви, клавијатура, фрулица, клавир, гусле, тарабук, и, наравно, гласови.

  1. Оснивач сте и члан бенда Alice in WonderBand. Да ли можете да ми кажете нешто о раду овог бенда? Која је улога овог бенда у вашој театарској мисли?

Бенд постоји од 1999. године и пролазио је кроз различите фазе. Први концепт био је слободна свирка (session), кроз коју смо откривали музику и своја интересовања. Свирали смо са пуно различитих људи, и музичара и оних који се музиком нису бавили, али су били вољни да истражују. Све то се дешавало у нашем кућном студију на Стражилову, у нашем простору који смо опремали и трансформисали годинама. За први наступ на Big Ear фестивалу у Мађарској припремили смо материјал који се заснивао на сопственим текстовима, уз учешће плесача и перформера, стога смо од почетка тежили мултимедији као начину изражавања и позоришном наступу. Следећи велики пројекат, 2003. године, је био наступ на Априлским сусретима у београдском СКЦ-у, где смо, сем концерта, имали перформанс у „тетовираној“ одећи, коју смо сами осликали, изложбу принтова дечијих радова, ready made објеката из шуме, објеката – виљушки, које је Марко уобличио у наруквице. Изложбу је пратило око 45 сати различитих музичких session-a, које сам одабрала и продуцирала, па су посетиоци изложбе у сваком моменту чули различиту музику, која упућује на „сада“. Након тога су се низали наступи на различитим фестивалима, од Егзита, Интерзона, преко Инфанта. Сваки наступ је имао неки додатни извођачки елемент, као што је савремени плес или покрет, или други медиј, попут видеа или слике. Логични корак даље је био да се упустимо у стварање музике за позориште и изведбу у представи. Константа у бенду били смо Марко и ја, покретачка енергија и воља за радом је долазила од нас, што је и логично, с обзиром да је овај бенд наш пројекат.

  1. На вашој сцени, чини се, музика и глума постаје „једно“ – нераскидиви двојац преко којег комуницирате са публиком. Откуда идеја да сцена постане „све“?

Интересовања су нам врло широка, од примењене до извођачке уметности (бавили смо се осликавањем одеће, Марко се бави дуборезом, накитом), у музици коју смо стварали смо се опробали у различитим жанровима (електронска музика, џез, поп, рок, етно), бавимо се физичким и музичким театром, држимо радионице „Тело као инструмент“ (бавимо се гласом и body percussion-ом), радили смо са децом и одраслима (поред „Алисе у Земљи чуда“ аутори смо пројекта који је остварен у сарадњи са Културним центром Новог Сада и Центром за социјални рад, где смо држали радионице две године деци из Дневног боравка центра у Новом Саду, у сарадњи са Иваном Правдићем и Владом Илићем, вајаром, и створили две представе „Мали принц“ и „Из Ја града у Ти град“), држали радионице body percussion-а у земљи и иностранству. Чак смо и претерано радознали! Пуно људи је чуло за нас „у пролазу“ – тешко да је могло другачије, јер смо се стално испробавали у новим пројектима и жанровима… Позоришни рад тежи да уједини сва ова наша интересовања. Свакако да смо присталице „сиромашног“ позоришта – што мање сценографије, реквизита, поштапалица – уз нужно скроман буџет. Не бих да плачем над стањем културе, јер нам је оно свима болно познато. С друге стране, није потребно пуно материје да би се створила магија на сцени – и то је оно чему тежимо.

  1. Поетски театар се бави поезијом култних војвођанских песника, пре свега – Каталин Ладик, Иштвана Домонкоша и Ота Толнаија. Представе су сачињене комбиновањем стихова неколико различитих уметника, као што је представа „Ја бити, ја не знати, мађарски“. Посматрајући ту представу закључујемо да је ваша мисија да најпре пренесете поезију и покажете њену моћ, док су сценографија и костим мање важни. Да ли је то тако?

Донекле сам одговорила на ово питање у претходном. „Ја бити, ја не знати, мађарски“, сем што је врло успела представа, успут је и најмобилнија: три глумца, сценографија и костими стају у један кофер, и техничар, Вид, наш син – довољно једноставно да се сутра спакујемо и отпутујемо где нас наш коњић однесе и одиграмо представу. Једноставно светло, спремљена музичка матрица. А моћ поезије и моћ музике су евидентне – чак и лоше одрецитована песма понесе човека, ако кроз уши речи нађу пут до оног који је отворен. При том је смисао закучаст и вишеслојан, као и код музике, што интерпретатору даје простора да се игра – јер он преноси како и свој смисао, тако и онај уметника, који ју је написао.

  1. Колико је захтевно да у исто време будете у улози рецитатора, глумца и музичара?

Врло је лако. Јер сваки текст, музика, доживљај и покрет су повезани у једну јединствену вишеслојну покретну слику, симболички догађај на сцени. Мислим да је ово најприроднији пут, када развијете различита интересовања и извођачке вештине. Од почетка тежимо неком органском синкретизму.

  1. Позориште у претходним годинама губи сваку културну и друштвену релеватност. Да ли мислите да је то тако? Зашто?

Не долазим из позоришне „бранше“, нисам завршила Академију, студирала сам филозофију, па не могу да говорим као стручњак. Постоје моћнији медији, као што је телевизија или мобилна телефонија и интернет; пријемчивији су данашњем човеку, који је образован на рекламама и цртаћима, кратким формама, информацијама које прима и похрањује. Сигурно да је то ствар целог друштва и његових мерила важности – ја сам одрастала уз представе Позоришта младих, ишла на театарску секцију… Да се деци понуди више таквих садржаја, и она би се образовала у том смеру. Наша деца су, буквално, одрастала у позоришту и концертима, пробама, и учествовали су у њима. Алиса је завршила клавир, нижу музичку, а Вид иде у средњу музичку школу. Верујем да ће они знати да цене представе и концерте и у будућности, као што су и до сада. Ако се на тај начин формирају младе генерације, не само позориште, већ уметност, ће више ценити у будућности.

  1. Позоришна трупа Alice in Wonderband имала је много успеха са представом „Алиса у земљи чуда“ која је, како кажете, представа „деце и родитеља за сву децу свих родитеља“. То је пројекат групе аутора две породице, музичко – сценска адаптација једног од најчувенијих романа за децу. Да ли можете да нам кажете нешто више о том пројекту? Какво је искуство радити са децом?

Представа је настала интензивним промишљањем драматургије (Иван Правдић), костима и сценографије (Олга Глишин) и музике (Марко Дињашки и Ана Врбашки) у зиму 2010. године; у пролеће смо почели да деламо и до маја, када смо имали премијеру у Позоришту младих смо створили представу. Учествовала су и наша деца, Гала (тада пет година стара) и Дар (две и по), Алиса (десет година) и Вид (дванаест година). Олга је долазила из традиције буто плеса, уз то је и сликарка, Иван је драматург и позоришни извођач и истраживач, Марко и ја музичари с позоришним искуством. Све звукове смо снимили, као летњи дан на Стражилову, одсвирали, отпевали – свих осморо, укључујући и Дара, који је рецитовао песму у Винаверовом преводу, по којем смо радили. Костими су предивни. Била је то велика радост, али и мука, јер смо буквално све што се радило учинили нас четворо, у исто време радећи са четворо деце. Искуство је свакако било невероватно.

Представа је интерактивна, учествују деца из публике, коју, у једној сцени, „Море суза“, прекрије талас од плавог сатена. Деца прескачу вијачу са Алисом у сцени „Време“ – имали смо нестваран доживљај у Виминацијуму, на отварању „Мамут парка“, када је процесија деце чекала да прескаче са Алисом, један по један, као на Ешеровим графикама. Или јурење и туча са Војвоткињом, која држи огромну, веш, варјачу и вија Алису и децу да их „лема“ уз песму „Бибер малој деци прија“! Ову представу изводили смо у Позоришту младих, на „Змајевим дечијим играма“, „Ноћи позоришта“, „БУДИ“ фестивалу у Панчеву, у КЦНС, бројним основним школама у Новом Саду и Војводини. Освајали смо потпуно различите просторе, имали различите изазове, играли на улици, у најстаријој библиотеци у Обреновцу, која је нестала у поплавама 2014.

  1. Инспирисани том представом, урадили сте и радио драму?

Радио драма је био начин да се представа пренесе у музички формат. С обзиром да је стална музичка подлога у представи постојала, па били то и свици у ноћи, учинило нам се логичним да снимимо реплике и створимо нови медиј. Увек нас је занимало да се опробамо у различитим медијима, и зато смо то искуство поздрављали и пригрлили, чим смо имали прилику.

  1. Који је најинспиративнији пројекат на којем сте радили и којем се радо враћате?

Увек је нови пројекат најинспиративнији. И они којима се враћамо треба да буду увек нови, па томе и тежимо, јер је уметност стални стваралачки процес. Осим тога, твоја је, па врло зависи од твог тренутног животног стања и интересовања, шта ћеш стварати. Врло често играмо представу „Ја бити, ја не знати, мађарски“, тренутно Марко и ја интензивно радимо на стварању извођачког body percussion материјала, који такође желимо да уобличимо у представу, у сарадњи са режисерком и глумицом, Миленом Станојевић. Такође радимо са групама људи у Новом Саду и Београду на радионицама „Тело као инструмент“ на формирању прве извођачке групе ове технике у Србији.

  1. Верујем да постоји низ анегдота са извођења ваших представа. Да ли бисте хтели да нам испричате неку?

Има пуно различитих анегдота, но једна је, можда, посебно бизарна, а опет, смешна. Организовали смо играње представе „Комичног хорор Стерија шоуа“ у КЦНС на коју су, стицајем околности, организовано дошли ученици једне гимназије, неколико разреда. У питању је збирка Стеријине поезије, врло горке и нихилистичке:

„Ништа из ништа,

Згрувано у ништа

Даје све ништа.

Шта желиш више од ишчезлог ништа?“

Наша представа је у стилу мјузикла, који пролази кроз различите сонгове и делове где песме изводимо без музике, често као дијалог. Глумци су оживели мртваци, а бећарац је лајтмотив, док сценом пролази дух неме девојчице (Алиса).

Гимназијалци су били релативно мирни током целе представе, у нким сценама врло изненађени, добили смо аплауз на крају и поклонили се. Затим смо чули да је професорица која их је довела сутрадан дошла да протествује код Недељка Мамуле да је представа скандалозна, и да су се деца жалила родитељима! Пар дана после тога се десио скандал у СНП-у, када су прекинули представу због понашања младих из (друге новосадске) гимназије. Представу смо после тога играли на Стеријином позорју (у пратећем програму), на Штрих фестивалу у Београду.

  1. Приметимо да се у позоришне представе данас све више уплићу актуелне друштвене, политичке и свеприсутне теме које окупирају медије и народ. Да ли, по вашем мишљењу, позориште мора да прати актуелне друштвене догађаје или је позориште пак свевременска, општа, људска ствар која постоји и ван актуелности?

Могу рећи да сам изложена највише интернету, јер радим и у канцеларији, на компјутеру. ТВ не гледам, слушам радио. До мене стижу делићи новости из земље и света. У „Ја бити, ја не знати, мађарски“ део поезије је и истоимена чувена поема Иштвана Домонкоша, која се бави темом живота у исељеништву, али и избеглиштва. Уз „Герилске песме“ Ота Толнаија и безвремену поезију Каталин Ладик, окрили смо колико су текстови из седамдесетих двадесетог века актуелни. Исто је и са Стеријином поезијом – јако мало, готово ништа, се променило у земљи и свету и од тога времена. Богати јашу сиромашне, ратови се ратују, на овим просторима, са прекидима, готово непрестано, као и у свету. Вечите теме су око нас, актуелне. За чиме год посегнете, а истражујете дубоко, стижете до вечитих тема, оне су увек предмет уметности. Стварам и изводим са жељом да гледаоце инспиришем; да пробудим жељу за делањем – можда је, у тренутној отупелости, по мом мишљењу, то највише потребно „конзументу“ уметности данас. Дела се по сопственој савести, и на тај начин и даље верујем у катарзу коју позориште треба да донесе.

  1. Где читаоци КУЛТ-а могу да вас прате и упознају ваш рад?

Редовно гостујемо са „Ја бити…“ у Firchie Think Tank студију у Новом Саду, а сада, 14. маја, и други пут у Крсманцу у Београду. Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру, шта да кажем, тако најављујемо све догађаје, као и велики део корисника друштвених мрежа. Део материјала, снимака наступа, је такође на мрежи, пуно визуелног материјала, аудио снимака, продукције, радио драма. Оставили смо свој траг на интернету и може се доста тога наћи. И биће га још! Сарађивали смо на „Уприродисе“, новом еколошком дечијем серијалу у продукцији „Друида“, који би требало да почне да се емитује на РТС-у – хор „Бајићеви славуји“, уз велик труд професорице Ане Ковачић, је извео музику коју сам компоновала, уз учешће изврсних музичара, Јованке и Синише Мазалице. Наравно, траже се спонзори; овим путем их и позивам. Могу се опет вратити на претходни одговор: образујте децу другачије, подигните нове генерације, научите их да поштују природу, негују уметност.

  1. Шта бисте поручили свима онима (посебно младим људима) који воле театар и живе за њега?

Ко живи за театар, тешко од њега живи! Но, вреди живети кроз њега, јер се померају сопствене границе. И себе сматрам младом – увек сам вољна да учим, што мислим да је суштина младости. Као у причи о дрвету: док се савијам, флексибилна сам и мењам се. И сама се трудим да балансирам између рада, зараде и ужитка стварања уметности. И поред тога што се уметношћу бавим од када знам за себе, са кратким прекидима, не могу рећи да само од ње и живим. То је тешка работа на овим просторима, нарочито за независне, алтернативне уметнике. Но, не одустајем, и исто желим и свим младим људима чији живот у мањој или већој мери чини уметност – и оно време које могу њој да посвете, јер је то време и живе.

“ПОЕТСКИ ТЕАТАР” И ЖИВОТ КРОЗ ЊЕГА – АНА ВРБАШКИ

Podeli
Posted in Poetski teatar.