Specijalan nastup Nemanje Guzijana i Alice in WonderBand na Svetoj Barbiriji

Bilo je divno. Šumica oko nas, žamor ljudi, nasmejana lica, prijateljske oči. Ljudi otvoreni, radosni, spremni da prime i daju, mnogi od njih, iz užeg kruga ekipe koja je događaj organizovala bukvalno šire ushićenje oko sebe, jer je poseban dan, prenose leptiriće u stomaku, svi zaljubljeni u svoju slavu, te sate i trenutke!

Mešavina blagog cinizma (slavimo dan prve bradate žene, performera u cirkusu, Barbirije, koja je imala čudotvorne moći da dodirom brade izleči neplodnost i pogledom oslepi muškarce nasilničkog ponašanja – pritom je zaštitnica The Barbers, beogradskog berberskog i frizerskog salona, u koji žene nemaju pristup) i predivnog entuzijazma (jesen nas je u šumi iznenadila – kad joj vreme jeste, samo da nema dnevnih vrućina, jer sam sa nevericom primetila, u pauzi između nastupa, gledajući iz bek stejdža, kako se Nemanji ledi dah dok peva), ovaj događaj slavi svoju drugu godišnjicu.

Ceo dan je bio avantura, počevši od vožnje za Beograd sa Maja Zečević, Budislav Vlajkov i Pirola Hohner (i Marko Dinjaški za volanom, naravno) – Vojvođani u pohodu na glavni grad, naoružani četkucama, lakovima, body paint bojama, harmonikom, kazuom, čašom i mikrofonima (hvala MRV Production na bubicama), stizanjem na tajnu lokaciju (hvala Lazinoj navigaciji) i suncu i nasmejanoj ekipi koja nas je čekala, Masha Marcetic koja nudi tursku kafu i Tata Mata koji se brine oko dece, roštilja, ulaznica, dok beži od nesnosnog lokalnog kučeta, čiji je posao da gricka za pete sve koji to ne žele. Zatim tonska proba (hvala Milan Kljun), jer je stvarno bila umetnost namestiti da se čujemo dobro: body percussion, četiri glasa i harmonika. Jeli smo veganski i mesni roštilj (ko šta voli) i uživali u Dejan Tomka – sjajan DJ, odlična muzika, družili se sa dragom cirkuskom ekipom Inex Cirkus Teatar, Tanja Milanovic, Renato Ivic, Goran, dok je Muzička televizija Srbije cunjala okolo i snimala kako nas Buda oslikava za nastup.

Energija nastupa je, bar za mene, bila sjajna: dok smo Marko i ja bili na sceni, u publici je vladala tišina. Na prvim nastupima me je ta tišina zbunjivala – sada razumem da upijaju i zato ćute – hvala, draga publiko! Nemanja Guzijan je pevao anđeoski, kao i uvek (što je dete iz pubike reklo, a preneo nam Carlo Zagorac: „Dobro peva ovaj vampir“). Finale, „Đelem, đelem“, gde smo svo četvoro na sceni, za mene ima posebnu magiju; vreme stane, srce lupa u ritmu sedam osmina, lebdimo na bini. Himna Svetoj Barbiriji, naše poslednje „work of art“ je raspametila i razgalila sve prisutne: deo njih nije mogao da veruje šta čuje, deo šta vidi – ozbiljno smo radili na ova posebna tri minuta muzike i nadam se da ćete i vi uskoro imati prilike da čujete o čemu se radi. Takođe, ova ekipa se okupia za Svetu Barbiriju, koja nam je, uslovno rečeno, kuma (treba nam ime!) i namerava da nastavi da nastupa zajedno.

Ostatak večeri je protekao u nezaustavljivom đuskanju i druženju (sjajno produciran zvuk DJ Tomke omogućava da birate da li razgovarate ili plešete, nedostatak čega je večita boljka svakog izlaska – dakle, nismo morali da vičemo da bi razgovarali!).

U sitne jutarnje sate smo se uputili u pravcu jedne druge šume, još uvek ispunjeni odjecima događaja. Hvala svima i srećna slava

Ana Vrbaški

Fotografije: Vladimir Nikodijević

Podeli
Posted in Body percussion, Muzika, U medijima and tagged , , , , , , , , .