Интервју Ане Врбашки за портал Радио Телевизије Црне Горе, који преносимо у целости.
Публика, не само домаћа, већ и она ван граница Балкана воли балкански мелос, а туга, страст, жудња и жеља осјете се чим одсвирају прву ноту. Публика их воли, а они су и приватно и на сцени партнери. То су Ана Врбашки и Марко Дињашки, који чине групу Алице ин WондерБанд.
Изузетно воле црногорску пјесму „Млада Јела“, коју изводе гуслари у Црној Гори и Херцеговини. Обрадио је Миладин Шобић крајем седамдесетих, а они су прерадили у свом стилу, представљајући је публици широм региона.
Црногорској публици су итекако познати. Наступали су на фестивалу Корифеј у Колашину, док ће се барској публици, на Барском љетопису, представити вечерас од 21 сат и 30 минута.
„Без лажне скромности, публика нас воли. Ми смо и улоге које играмо и оно што јесмо у приватном животу – на сцени – јер се највише бавимо односом жене и мушкарца, што смо дефинитивно апсолвирали, с обзиром да смо 22 године заједно. Дјеца у нама гледају родитеље, одрасли препознају сопствене релације и констелације. Играмо искрено, јер волимо то што радимо, и стога дајемо пуно. Публика то осјећа и узвраћа нам уважавањем и љубављу“, каже у интервјуу за Портал РТЦГ Ана Врбашки, напомињући да људи често дођу послије наступа и замоле их да се загрле.
На основу досадашњег искуства, гдје публика има најистанчанији укус?
„Тешко је рећи. Цијеним публику, она је угрожена врста данас. И радујем се када донесемо нешто ново и вриједно, и када приближимо културу и онима који немају истанчан укус, јер немају прилике и додира са умјетношћу у свакодневном животу. Наступали смо доста и на отвореном, на улици, у оквиру различитих фестивала – недавно смо имали наступ у Сокобањи са представом Кисс, публика је била најразличитијих годишта и профила, туристи из Србије и региона, али се понашала невјероватно компактно, музикално, збиља смо имали оркестар који је свирао са нама. Сваки наступ је ново изненађење, посебно због тога што и Марко, мој партнер на сцени и у животу, и ја волимо да импровизујемо. Мислим да је представа увијек другачија, јер је публика другачија. Зато не питајте камелеона које су му боје очи“.
Покрет је неодвојив од музике
Ана је члан позоришне и музичке трупе Алице ин WондерБанд, која са успјехом наступа са концертима и представама у Србији, региону и иностранству (Њемачка, Аустрија, Француска, Италија, Турска).
Од Париза, преко Милана, Минхена, Хамбурга, Бара, Сарајева, Ријеке и Београда имали су публику од најмлађих до најстаријих, професионалце из свијета позоришта и музике и обичне људе, и сви су их, прича Ана, једнако одушевљено прихватали, без обзира да ли разумију српски, енглески, француски или турски.
„Постојимо већ 21 годину као независна, породична, трупа, јер језгро чинимо супруг Марко Дињашки и ја, а наши најближи сарадници су Вишња Обрадовић, глумица и редитељка из Новог Сада, и Горан Вујичин, дизајнер звука. Бавимо се и педагошким радом одржавајући радионице тјелесних перкусија Тијело као инструмент“, каже саговорница Портала.
Иначе, техника тјелесних перкусија подразумијева произвођење звукова сопственим тијелом: од тапшања и пуцкања прстима, који су нам свима познати, до лупкања по грудима и бутинама, ударања ногом о под, неким необичим техникама, као што је поклапање шаком уста да би се произвео тон сличан дрвеним удараљкама или посебне врсте тапшања које производе једнако занимљиве звукове.
„Долазимо из физичког театра, па је од музике неодвојив покрет. Марко је примарно бубњар и перкусиониста, али му ни пјевање није страно, а ја сам примарно пјевачица. Такође сам и композитор, менаџер, организатор, продуцент, особа за односе са јавношћу, писац; обоје смо глумци. Стварали смо се годинама, како би се наставили приближавати том идеалу ренесансних умјетника, који је увијек ту, иза сљедеће окуке – и тако стално“, закључује Ана Врбашки.
Колико је тешко у данашњим условима (вријеме старлета, ријалити звијезда) понудити квалитетан садржај и задржати публику до краја наступа?
„Увијек је било тешко – и биће – бити квалитетан. Но, квалитет говори сам за себе. Нема потребе да се борите да задржите нечију пажњу, само сте то што јесте. И нудите сваког сљедећег тренутка нешто ново, занимљиво, духовито, играте се и уживате у том што радите. Врло једноставно“.
Колико често радите, када и гдје највише?
„Радим тј. радимо стално. Од маја ове године, на примјер, наступали смо у Београду на сцени Космодром, у Новом Саду у Српском народном позоришту, у Бечеју на Мајским играма, на Поповици на фестивалу Хајде, на Боди Ритам фестивалу у Хамбургу, на Нишвил Театар фестивалу, водили радионице за дјецу, младе и одрасле у Београду, Новом Саду, на Фрушкој гори у природи. Наступили смо на Корифеј фестивалу, затим путујемо за Бар да одржимо концерт на Барском љетопису, па нас очекују Нушићијада у Ивањици, Грожђебал у Сремским Карловцима и Фестивал уличнх свирача у Нишкићу. И још пуно најављених наступа на јесен, као и нових пројеката који нас очекују: презентација wорк ин прогресс на Битеф Полифонији и нова представа за дјецу у сарадњи са Градским позориштем Бечеј и Фестивалом еколошког позоришта у Бачкој Паланци. Пуно смо радили у Њемачкој, овог љета смо пуно у Црној Гори, доста наступа у Београду, на сталном смо репертоару Српског народног позоришта у Новом Саду са представом Кисс. Ми смо независна продукција, удружење грађана Отворени круг Нови Сад и ми живимо од тога што радимо. И стога радимо стално“!
Како бисте оцијенили музичку и културну сцену данас у Србији и региону?
„Живим у природи, на Фрушкој гори, самим тим издвојено, бавим се вјештином, тим и посвећено. То је живот који не оставља превише времена за културне догађаје, посебно не вечерња дешавања. Трудим се да будем у току са тенденцијама у музици и позоришту које ме занимају, па сам уживала гледајући представе младих људи из Европе на Хајде фестивалу, који се десио овог јуна на Поповици на Фрушкој гори, јер су они унијели дашак оног новог што мејн стрим културној сцени овдје недостаје. Позориште које ме занима је више окренуто физичком театру, невербалном, покрету, музици, оно је комбинација различитих техника. Стога пратим представе Новосадског позоришта, у Српском народном позоришту је било врло занимљивих копродукција, ‘Крваве свадбе’, на примјер. Гледала сам фантастичну монодраму младе Исидоре Шиканић из Бањалуке на Фестивалу пантомиме и монодраме у Београду. Уживам да слушам Врооом Марка Грубића, и данас као и прије 20 година. Јелена Јововић је фантастична, и има великих успјеха у иностранству. Маја Алвановић је аутентичан стваралац, јер се не може сврстати ни у један жанр, волим да слушам Маја Мистy Трио. Коста Јевтић је композитор и интерпретатор сопствених прелуда на клавиру. Има занимљивих пројеката, занимљивих људи, сви они су борци, као и ја, живе за то што раде, имају страст која их води да се испоље. Критиковати је лако, тиме се не бавим, већ налажењем вриједног у ономе што је понуђено. А тога је данас више него икад, и све нам је доступно. Само треба пружити руку!“
Јесте ли до сада наступали ван граница Балкана, ако јесте гдје и како тамо публика реагује на оно што радите?
„Наступали смо у Њемачкој, Француској, Италији, Аустрији, Турској. Французи су мало резервисанији, можда, но ми смо наступали за Парижане. Италијани су бучнији и комуникативнији, њима је потребно да им стално окупираш пажњу, или ће окренути главу. Публика је другачија и у оквиру једне земље, у Розенхајму, Минхену и Хамбургу, али то нам не онемогућава да се разумијемо. А наступали смо и за дјецу, у Газијантепу, на првом фестивалу социјалног циркуса, већином за дјецу из Сирије, и они итекако цијене умјетност и топлину коју им преносимо; наступали смо у легендарном алтернативном Мета Театру у Минхену, гдје долази пробрана, образована публика, интелектуалци. Сваки гледалац је, сигурна сам, имао другачије асоцијације на оно што је видио на сцени, у складу са годинама, образовањем, ширином погледа и висином очекивања, но за све је било заједничко то да су уживали у нашим наступима, велика већина је активно учествовала, и сви су нас разумјели, без обзира на културу и језик. Реакције публике су увијек позитивне, а најчешће су одушевљени. Ми искрено волимо то што радимо, пуно смо труда и енергије уложили и то публика осјети и цијени. Осим тога, преносимо им своју љубав, а то им треба, то их чини срећнима – а и нас. Та повратна спрега дивно функционише“.
Како публика реагује на традиционалну музику из Србије коју изводите?
Посебно ме занима публика ван граница Србија. Гдје су највеће овације?
„Публика веома воли балкански мелос. Емоција је ту, чим запјеваш, ми смо то посисали са мајчиним млијеком, и то је нешто због чега морамо бити захвални што смо Балканци. Туга, страст, жудња, жеља, нешто проклето што овдје стално живи и опстојава – чује се чим одсвирамо прву ноту. Сви то препознају. Највише искуства имамо са њемачком публиком. Они су одушевљени. Понављам се, али тако је. Посебно зато што комбинујемо пјевање са тјелесним перкусијама и покретом, и свака пјесма носи неку своју причу и атмосферу: неостварена љубав, љубавна магија, протраћена младост. Овације су највеће на крају представе“.
Која вам је пјесма омиљена на репертоару и због чега?
„Тешко је рећи, сву дјецу родитељ воли подједнако; често има грижу савјести и воли и више оне којима није посветио довољно времена! ‘Јовано, Јованке’ је вјероватно најкомплетнија, и њу публика сигурно највише воли. Обично је изводимо на крају наступа. Радили смо је са редитељком Вишњом Обрадовић, у вријеме када смо се такмичили на шоу ‘Ја имам таленат’. Пјесма коју изузетно волимо је црногорска ‘Млада Јела’ и имала је своју (црногорску) премијеру у Колашину на Корифеј фестивалу. То је, заправо, народна пјесма, успјела сам да пронађем извор уз помоћ етномузиколошкиње Весне Карин, ‘Ко ти косе помрсио, Јело?’. Ову пјесму изводе гуслари у Црној Гори и Херцеговини, а Миладин Шобић ју је обрадио крајем седамдесетих. Ми смо преузели његову обраду и обрадили је у свом стилу. Осим ње, сигурно се издваја и ‘Братец и сестрица’, хрватска народна пјесма, која увијек ‘смрзне’ публику, због карактеристичног начина пјевања из грла, а и тога како се слажу Марков и мој глас. Ето, ‘свето тројство'“.
Колико смо, кад је музика у питању, сви уствари слични/различити?
„Слични, врло слични. Ја сам космополита и еколог и желим да вјерујем да сви можемо да живимо заједно без размирица, без обзира на различитости, у складу са природом. А музика и умјетност, уопште, су ту да нас подсјете на то“.
Игор ПЕЈОВИЋ