Blic o porodici Dinjaški-Vrbaški. Ceo tekst, koji je preuzet sa sajta „Priče s dušom“ Nenada Blagojevića, možete pročitati ovde: SRPSKI ROBINSONI Žive u pravoj oazi u Stražilovu i to BEZ TELEVIZORA
Nenad Blagojević je u dva navrata pisao o nama na svom sajtu Priče sa dušom.
Prvi članak: U zelenom raju BEZ TELEVIZORA: Kućica u kojoj žive junaci iz ALISE U ZEMLJI ČUDA
Drugi članak: Sećate li se umetničke porodice koja živi BEZ TELEVIZORA? Evo šta sada rade u svojoj oazi u Stražilovu
Naša kuća je merdevinasta i stepeničasta, a mama, tata, brat i ja smo navikli da se svakog dana penjemo i silazimo – „upozorava“ me Alisa (14), najmlađa članica porodice Dinjaški, a njena mama Ana Vrbaški (36) savetuje da se, ukoliko želim, upoznam sa neobičnom arhitekturom njihove kuće u šumovitom Stražilovu i uđem preko merdevina. Prihvatam izazov, penjem se, prolazim kroz spavaći kutak Ane i njenog supruga Marka (41) i prečicom stižem u dnevni boravak i kuhinju.
Kreativnost na svakom koraku
A oko mene – kreativnost na svakom koraku. U jedan od zidova Marko je ugradio šarene staklene flaše, a pošto je i dobar deo nameštaja, čak i peći sam izradio, Alisa objašnjava da je skoro cela kuća tatino gradilište, igraonica i kancelarija. Osim majstorisanja, Marko se sa suprugom Anom bavi i raznim vidovima umetnosti: oni pevaju, sviraju, glume, uzgajaju čajeve i povrće, prave suvenire od lavande, i ogrlice i narukvice, vežbaju jogu, učestvuju u raznim projektima, putuju po svetu.
– Pre 18 godina supruga i ja smo se, kao devojka i momak upoznali u trupi Ogledalo kod Borisa Kovača i ubrzo počeli da se zabavljamo. Za prvih godinu dana venčali smo se i našli ovo zgodno mesto za život – priča mi Marko.
– Sa 19 godina postala sam majka i to je bila velika sreća za oboje. Otpočetka smo znali da ćemo se baviti umetnošću, imali smo i bend Alice in Wonderband, svirali i pevali etno, džez, rok. Učestvovali smo na Exitu i na Aprilskim susretima. Jedno vreme smo oslikavali garderobu – priseća se Ana.
Šta će nam televizor?
U ovoj multimedijalnoj porodici i deca su glumci u autorskoj predstavi Alisa u zemlji čuda. Prvi put su je izveli 2011. godine u Pozorištu mladih u Novom Sadu, a osim njih četvoro na sceni je i dramaturg i njihov prijatelj Ivan Pravdić. Marko, Ana, Alisa i Vid glume više likova – oni su Alisa, Vojvotkinja, Beli zec, Gusenica, Leptir, animatori lutaka.
– Alisa je prvi put nastupila na pozornici sa pet godina. Predstavu smo izvodili i u Viminacijumu, na Zmajevim dečijim igrama i mnogim drugim mestima. Uskoro ćemo novu predstavu predstaviti na Štrih festu na Čukarici, u Beogradu – najavljuju.
Pitam ih kako izgleda život bez televizora i interneta, u prirodi, na svega nekoliko kilometara od Sremskih Karlovaca.
– Šta će nam televizor? To bi nam bio potpuni višak. U slobodno vreme čitam knjige, crtam, pentram se po drveću, pišem pesme, sviram klavir. Trenirala sam balet, kapueru i karate – objašnjava Alisa, koja se ovih dana priprema za upis u Karlovačku gimnaziju, dok Vid (17) ističe kako trenira plivanje i voli kartašku igru medžik i pohađa srednju muzičku školu u Novom Sadu.
Iako smo odrasli u gradu, teško da bi mogli da se vratimo tamo
– Imamo vinograd, voćnjak i baštu sa lekovitim biljem, u kojoj gajimo neke zaštićene vrste poput orhideje kaćuna koju smo našli u šumi. Imamo i smilje, divlji i gajeni origano, hajdučku travu, kantarion, agavu, kaktuse. Jedan deo godine smo na Rabu u Hrvatskoj i odande donosimo razne biljne vrste – priča mi Ana.
Članovi porodice Dinjaški–Vrbaški imaju mnogo lepih planova. Trenutno se najviše pronalaze u pozorištu, ali uskoro počinju da rade dečiju ekološku seriju koja će se emitovati na Radio-televiziji Srbije, u kojoj će Alisa glumiti glavnu junakinju Sunčicu. Voleli bi da na svom imanju naprave pozornicu i da na njoj izvode predstave, kao i da ugoste turiste koji žele da osete mir u prirodi, probaju čak i vegetarijansku hranu i čajeve ili neke od Aninih pekmeza i proizvoda zimnice. Radionice za decu i odrasle sa temom pravljenja zvuka telom (body percussion) Marko drži u Novom Sadu, a uskoro će početi i u Beogradu.
– Iako smo oboje odrasli u gradu, teško bismo sada mogli da se vratimo tamo. Navikli smo se na mir. U gradu smo sputani, a ovde smo slobodni. Često razmišljam o tome kako ljudi u gradu moraju da uključe televizor ili radio ne bi li suzbili druge zvukove i imali utisak da su sami. Mi to ovde ne moramo da radimo – rekli su mi ovi zanimljivi ljudi i poklonili mi domaći origano koji sam poneo u Beograd.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com