Блиц о породици Дињашки-Врбашки. Цео текст, који је преузет са сајта „Приче с душом“ Ненада Благојевића, можете прочитати овде: СРПСКИ РОБИНСОНИ Живе у правој оази у Стражилову и то БЕЗ ТЕЛЕВИЗОРА
Ненад Благојевић је у два наврата писао о нама на свом сајту Приче са душом.
Први чланак: У зеленом рају БЕЗ ТЕЛЕВИЗОРА: Кућица у којој живе јунаци из АЛИСЕ У ЗЕМЉИ ЧУДА
Други чланак: Сећате ли се уметничке породице која живи БЕЗ ТЕЛЕВИЗОРА? Ево шта сада раде у својој оази у Стражилову
Наша кућа је мердевинаста и степеничаста, а мама, тата, брат и ја смо навикли да се сваког дана пењемо и силазимо – „упозорава“ ме Алиса (14), најмлађа чланица породице Дињашки, а њена мама Ана Врбашки (36) саветује да се, уколико желим, упознам са необичном архитектуром њихове куће у шумовитом Стражилову и уђем преко мердевина. Прихватам изазов, пењем се, пролазим кроз спаваћи кутак Ане и њеног супруга Марка (41) и пречицом стижем у дневни боравак и кухињу.
Креативност на сваком кораку
А око мене – креативност на сваком кораку. У један од зидова Марко је уградио шарене стаклене флаше, а пошто је и добар део намештаја, чак и пећи сам израдио, Алиса објашњава да је скоро цела кућа татино градилиште, играоница и канцеларија. Осим мајсторисања, Марко се са супругом Аном бави и разним видовима уметности: они певају, свирају, глуме, узгајају чајеве и поврће, праве сувенире од лаванде, и огрлице и наруквице, вежбају јогу, учествују у разним пројектима, путују по свету.
– Пре 18 година супруга и ја смо се, као девојка и момак упознали у трупи Огледало код Бориса Ковача и убрзо почели да се забављамо. За првих годину дана венчали смо се и нашли ово згодно место за живот – прича ми Марко.
– Са 19 година постала сам мајка и то је била велика срећа за обоје. Отпочетка смо знали да ћемо се бавити уметношћу, имали смо и бенд Алице ин Wондербанд, свирали и певали етно, џез, рок. Учествовали смо на Еxиту и на Априлским сусретима. Једно време смо осликавали гардеробу – присећа се Ана.
Шта ће нам телевизор?
У овој мултимедијалној породици и деца су глумци у ауторској представи Алиса у земљи чуда. Први пут су је извели 2011. године у Позоришту младих у Новом Саду, а осим њих четворо на сцени је и драматург и њихов пријатељ Иван Правдић. Марко, Ана, Алиса и Вид глуме више ликова – они су Алиса, Војвоткиња, Бели зец, Гусеница, Лептир, аниматори лутака.
– Алиса је први пут наступила на позорници са пет година. Представу смо изводили и у Виминацијуму, на Змајевим дечијим играма и многим другим местима. Ускоро ћемо нову представу представити на Штрих фесту на Чукарици, у Београду – најављују.
Питам их како изгледа живот без телевизора и интернета, у природи, на свега неколико километара од Сремских Карловаца.
– Шта ће нам телевизор? То би нам био потпуни вишак. У слободно време читам књиге, цртам, пентрам се по дрвећу, пишем песме, свирам клавир. Тренирала сам балет, капуеру и карате – објашњава Алиса, која се ових дана припрема за упис у Карловачку гимназију, док Вид (17) истиче како тренира пливање и воли карташку игру меџик и похађа средњу музичку школу у Новом Саду.
Иако смо одрасли у граду, тешко да би могли да се вратимо тамо
– Имамо виноград, воћњак и башту са лековитим биљем, у којој гајимо неке заштићене врсте попут орхидеје каћуна коју смо нашли у шуми. Имамо и смиље, дивљи и гајени оригано, хајдучку траву, кантарион, агаву, кактусе. Један део године смо на Рабу у Хрватској и оданде доносимо разне биљне врсте – прича ми Ана.
Чланови породице Дињашки–Врбашки имају много лепих планова. Тренутно се највише проналазе у позоришту, али ускоро почињу да раде дечију еколошку серију која ће се емитовати на Радио-телевизији Србије, у којој ће Алиса глумити главну јунакињу Сунчицу. Волели би да на свом имању направе позорницу и да на њој изводе представе, као и да угосте туристе који желе да осете мир у природи, пробају чак и вегетаријанску храну и чајеве или неке од Аниних пекмеза и производа зимнице. Радионице за децу и одрасле са темом прављења звука телом (бодy перцуссион) Марко држи у Новом Саду, а ускоро ће почети и у Београду.
– Иако смо обоје одрасли у граду, тешко бисмо сада могли да се вратимо тамо. Навикли смо се на мир. У граду смо спутани, а овде смо слободни. Често размишљам о томе како људи у граду морају да укључе телевизор или радио не би ли сузбили друге звукове и имали утисак да су сами. Ми то овде не морамо да радимо – рекли су ми ови занимљиви људи и поклонили ми домаћи оригано који сам понео у Београд.
Текст: Ненад Благојевић www.прицесадусом.цом