Чиста енергија је позоришна критика Петера Кеса изашла у Суддеутсцхе Зеитунг-у 11. фебруара 2018. године, након наступа дуа Алице ин WондерБанд у Мета Театру у Минхену.
Изузетно гостовање – Чиста енергија!
Публика у позоришту Мета Театар није се могла довољно наслушати и нагледати: Ана Врбашки и Марко Дињашки прославили су празник звука и ритма.
Још једном се потврдило да је Мета Театар у Мозаху гарант за узбудљиве вечери. У гостима је био уметнички пар из Србије. Ана Врбашки и Марко Дињашки су већ 21 годину животни сапутници. Управо данас су славили ту годишњицу. Називају се Алице ин WондерБанд, а њихов перформанс Да и Ре, тело као инструмент.
Одмах треба истаћи: То што је овај дуо прослављао и представљао на бини, било је грандиозно.
Да ли је то била представа или музички перформанс? Ови уметници користе само своја тела и гласове као музички инструмент. Ништа више од тога. То чине додуше толико енергично, зналачки и убедљиво, да њихов наступ постаје крајње забавно и занимљиво задовољство, које истовремено иде и до дубина.
Публика је била забезекнута
Извођачи се једно с другим поигравају, зачикавају се, користе елементе пантомиме, плеса, тапшу, лупају ногама о под, певају, пуцкају прстима и користећи најједноставнија средства праве заносно славље тонова и ритмова, стварају звук који покреће, па макар био произведен само трењем руке о руку.
Чиста енергија
То што они нуде је чиста енергија, ритам у свом праоблику. При том Врбашки и Дињашки флертују једно са другим, играју се. Причају приче о мушкарцу и жени, о односу међу половима и у исто време испуњавају своју игру узбудљивом плесном акробатиком.
Публика је била забезекнута. Да ли је то позориште, перформанс, музика, плес? Овај уметнички пар из Србије изузетно је музикалан. Њих двоје владају својим телом, игра им је изражајна и неизвештачена. Њихов перформанс одише непатвореном живахношћу.
На овом перформансу једноставно све штима
Дует крајње виртуозно преплиће хрватске традиционалне песме, рок музику из Србије, македонске песме, али и нумере Едит Пиаф, Битлса и Принца. Чули су се чак и тонови Моцартовог дела Турски марш и Бетовенове пете симфоније. Велику пажњу заслужује глас Ане Врбашки. Он је богат, пун снаге и блиставе дубине. Она пева час екстатично, час лако, као да се игра. Њена душа отвара се пре свега према музичком наслеђу Балкана. И Марко Дињашки пева, свира и даје ритам за сваку похвалу.
На овом перформансу једноставно све штима; на снази су тело и глас, кореографија, тајминг, игра, присутност на бини и режија Вишње Обрадовић. Чак и са пуним устима воде, коју гргоћу, њих двоје стварају чаробну музику.
Затим два пута ипак посежу за помоћним средством. Једном је то урадила Ана Врбашки која седа за клавир, постављен са стране, и левом руком почиње да свира остинато фразу Равеловог дела Болеро и уз то пева мелодију оркестарског дела са грандиозним крешендом. Брависсимо! Други пут се као инструменталиста показује Марко Дињашки на диџеридуу, а тај инструмент касније постаје носилац ритма.
Првокласни наступ ово двоје уметника из Србије, из Новог Сада, заголицао је публику да пожели још да види и чује.
Фотографије и текст: Петер Кес
Превела: Алида Спилкуцић
Оригинални текст