Ана Врбашки је имала задовољство да разговара о концерту РикаТака са Оливером Ђорђевићем за портал Wорлд мусиц асоцијације Србије. Текст интервјуа преносимо у целости.
„Лепота природе и слободе чини и нашу уметност посебном”, истиче Ана Врбашки, чланица двојца Алице ин WондерБанд.
Алице ин WондерБанд познајемо од краја деведесетих. Од вокално-инструменталног састава, остао је двојац оснивача Марка Дињашког и Ане Врбашки. Сада је њихов уметнички израз у потпуности сведен на певање и запањујућу перкусију тела. Актуелним пројектом РикаТаКа, нови балкански ритам, који садржи фолклорне мотиве, представиће се ускоро на Етхно.цом фестивалу у Панчеву, што је повод за причу са Аном.
Пре двадесет година, када је основан Алице ин WондерБанд (АWб), наступали сте као вокално-инструментални састав. Вама и Марку, били су придружени други музичари. Упознат сам да сте тада били поприлично надахнути и продуктивни, јер сте за потребе архиве Wорлд Мусиц асоцијације Србије доставили обиље аудио и видео материјала. Како сада вреднујете овај период вашег стваралаштва?
Алице ин WондерБанд постоји од 1998. године. Сваки корак нашег пута је био драгоцен, јер смо имали прилике да будемо уметничка лабораторија, да упијамо различите утицаје и стварамо слободно, отворени за различите сугестије. Због тога је наш уметнички израз толико богат и разнолик, а имамо прилике да наступамо на дијаметрално супротним догађајима (као што су „Нишвилле Тхеатер фестивал”, „Етхно.цом фестивал”, „Барски љетопис”, „Милано цлоwн фестивал”, „Битеф Полифонија” и „Карловачка берба грожђа”) и допремо да публике свих годишта, образовања и занимања, у земљи као и у иностранству.
Рекао бих да се прекретница догодила 2011. године, када је оријентир вашег рада постало позориште, односно 2013. године од када се изражавате најједноставнијим средствима, гласом и телесним перкусијама, па је тело као инструмент постала одговарајућа одредница за оно што сада стварате. Дакле, ваш уметнички израз постао је значајно сведенији. Сведено не значи и мање ефектно, делотворно, изражајно, зар не?
Сведено – сублимирано, управо то и јесте уметност. Створити цео оркестар само телима двоје људи, то је изазов. То нас привлачи, јер је врло базично и непосредно, самим тим комуницира са публиком. Ради тачности информација, Тело као инструмент је назив наших радионица, а техника којом се бавимо су телесне перкусије. Но, наш израз укључује много више: сценски покрет, физички театар, глуму, пантомиму, циркус…
Актуелним пројектом РикаТака, нови балкански ритам, у коме учествујете са Марком, у режији Вишње Обрадовић, спајате ритмички говор тела и глас помоћу музичког наслеђа ових простора. Да ли је представљање овдашње баштине ваш превасходни мотив или је порука више од тога?
Пројекат РикаТака, нови балкански ритам нам је пружио прилику да се и сами више упознамо са баштином ових простора. Што смо више учили о њој, схватали смо да су повезнице између балканских земаља бројне, што је отворило врата једном осећају космополитизма. Надам се да ће свако наше следеће извођење успети да пренесе публици исту идеју, јер наше сличности треба да нас споје.
РиКа ТаКа је представљен и иностраној публици, а читамо и позитивне коментаре тамошње критике. Поделите са нама утиске са ових наступа.
Са концертом, који је имао премијеру пре годину дана, досада смо гостовали у Немачкој и Црној Гори. Немачка публика воли балкански мелос, а у Црној Гори смо се осећали као код куће. Делове концерта смо извели и у Турској, у Газијантепу, на Фестивалу социјалног циркуса, пред великим бројем деце, пре свега сиријског порекла. Занимљиво је да публика реагује слично, од најмлађих до најстаријих: уживају у ритму и мелодијама, тапшу са нама и учествују у извођењима. Балканска музика је благо – ми смо је само лепо аранжирали и уживамо у сваком наступу.
Живите у сагласју са природом надомак Националног парка Фрушка гора. Колико такав начин живота, делом издвојен од модерног, утиче на ваше стваралаштво?
Живот у природи и живот у граду се преклапају, јер је свакако нужно учествовати у градском животу, као савремени уметник. Свакако имамо више прилике да чујемо тишину, што је данас драгоцено, као и да се нађемо пред изазовима које градски човек не познаје. Управо то нас оснажује да будемо успешни самостални уметници, што је у Србији данас тешко, готово немогуће. Лепота природе и слободе чини и нашу уметност посебном.
Аутор: Оливер Ђорђевић