Текст је написала Ана Врбашки за портал Нова.рс и бави се телесном музиком у Србији.
Као неко ко је остао, док су многи одлазили, можда могу да говорим у име оних који су још увек ту? Или о немогућностима, које смо сви ми који смо овде морали претворити у могућности, ако смо желели да опстанемо? Крај године делује као прави моменат да се подвуче нека црта, бар симболички.
Постоји то лудило са новогодишњим одлукама и освртим на претходну годину, које је културно наметнуто. Да ли је оно вештачки створено или је природно? Крај године, циклус кокји се завршио, смрт природе ипак делује као нека тачка на крају реченице. А култура, што јој само име каже, је нешто што се гаји, па је то чини делимично вештачком, јер мора неко да је пази и храни. Опет, нешто што се гаји мора бити живо да би расло. Као културњак, ја је осећам као нераскидиви део себе: да нема уметности, бесмисао би побеђивао. Моје постојање се стално рве са смислом, али заједништво са публиком и љубав коју дајем и примам чини да верујем да смисао постоји.
Придружите нам се на онлајн радоници телесне музике 5. фебруара поводом Интернационалног дана телесне музике, који обележава Интернационални фестивал телесне музике (ИБМФ).
Дуго сам лутала на уметничком путу. Ја сам рокенрол дете, али су ми оквири увек били тесни, па ме је занимао блуз, поп, нова музика, етно, психоделија. Имам понешто класичног музичког образовања и Бах и Моцарт су ми били бескрајно узбудљиви. Као југословенско дете, гајена сам у духу космополитизма и једнако су ми били блиски Хесе, Енде и Толкин. Нисам се проналазила у домаћим писцима, јер сам сањарила о уметности, а њихови записи су били тешки и мучни, често оптерећени социјалистичким наративом, који је гушио идеолошки и био мантра на коју смо свуда налетали.
Када сам постала мајка, на првој години факултета, и одлучила да се преселим у природу, на Фрушку гору, све се променило. Десио се живот. Одједном сам била уроњена у проблематику свакодневног и решавање најједноставнијих, а некада најтежих, практичних проблема храњења, спавања, чистоће. Паралелно са тим сам наставила са својим уметничким експериментима и културним истраживањима, у скромном обиму у којем сам могла да им се посветим.
Ако премотамо наредних петнаестак година, још једно дете, различите радионице физичког театра, музике, циркуса, покрета, стижемо до тренутка када сам била зрела да одаберем нешто ново, што је збиља могло да окупи моје стваралачке снаге на све начине и запосли их. То је била телесна музика.
Овај одабир је био плод искрених уметничких истраживања. Да оголим себе као уметницу и оставим само оно што је основно, а то је моје тело и глас. Јер је искреност била једна од водиља за којима сам трагала, због чега сам пре 25 година отишла да живим у природи и због чега сам константно падала и подизала се на свом уметничком, и животном, путу. Бити искрен је особина која није превише цењена, посебно не у односима са јавношћу или на путу ка каријерном врху.
Телесна музика у Србији
Враћање телу и телесној музици вратило ме је и мојим културним коренима, које сам претходно одбацивала и нисам превише ценила. Наравно, волела сам да певам неке од народних песама, али сам увек трчала за Западом, јер, то је део наше малограђанске културе, да студирамо у иностранству, копирамо све што долази од споља и да то величамо. Парадоксално, за телесну музику сам сазнала, опет, од Италијана, на европском пројекту, у Варшави, а он је то знање донео из Јужне Америке.
Ако се вратимо коренима, сетићемо се да су наши преци, не тако давно, играли заједно у колу, лупајући ногама о под и тапшајући, док при томе певају. Звучи ли вам познато?
Требало је неколико година да се мој партнер, Марко Дињашки, и ја упознамо са могућностима телесне музике као технике у музичком и позоришном – или извођачком – смислу. Да, јесмо, скидали смо западњачке „цаке“ – мада у телесној музици те „цаке“ долазе из целог света, из Африке, обе Америке, Азије, Европе, чак и са Фарских острва, на пример. Нисмо се на томе зауставили, већ смо паралелно истраживали своје, балканске, корене. Затим смо створили један космополитски материјал, који поштује светско културно наслеђе, а слави музику Балкана.
Предуго на овим просторима копирамо и вештачки преносимо моделе из иностранства. Није ствар у томе да се нема шта научити од света. Има свет пуно тога научити од нас. У шали сам причала са пријатељем из Немачке, када је пандемија била у најгорем облику: „Ето, сад знате како је нама, и ви и цео свет. Ништа се не може планирати, ништа није извесно, све зависи од неког другог“. Па ипак, и у таквим условима смо, ми који смо остали, успели да опстанемо и да стварамо.
Зато немогуће не постоји. Све је могуће. Питање је само колико си истинит у својим жељама и настојањима, колико си постојан и истрајан и колико желиш да даш, да би добио. Ако дајеш пуно, пуно ћеш и добили. Желим да верујем у то. Јер се без те вере да оно што чинимо има смисла све руши. А данас нам је вера у љубав и разумевање итекако потребна.
Ауторка је телесна музичарка, певачица, композиторка, музичка и позоришна извођачица. Албум РикаТака, Неw Балкан Рхyтхм који је Алице ин WондерБанд у новембру 2022. године објавио за немачку кућу ЦПЛ Мусиц тренутно се налази на осамнаестом месту Wорлд Мусиц Цхартс Еуропе. Са својим уметничким и животним партнером живи већ 25 година на Фрушкој гори, близу Сремских Карловаца. Од прошле године организују интернационални фестивал у Сремским Карловцима, Нови балкански ритам. Ове године ће бити реализован у августу.