Ana Vrbaški je imala zadovoljstvo da razgovara o koncertu RikaTaka sa Oliverom Đorđevićem za portal World music asocijacije Srbije. Tekst intervjua prenosimo u celosti.
„Lepota prirode i slobode čini i našu umetnost posebnom”, ističe Ana Vrbaški, članica dvojca Alice in WonderBand.
Alice in WonderBand poznajemo od kraja devedesetih. Od vokalno-instrumentalnog sastava, ostao je dvojac osnivača Marka Dinjaškog i Ane Vrbaški. Sada je njihov umetnički izraz u potpunosti sveden na pevanje i zapanjujuću perkusiju tela. Aktuelnim projektom RikaTaKa, novi balkanski ritam, koji sadrži folklorne motive, predstaviće se uskoro na Ethno.com festivalu u Pančevu, što je povod za priču sa Anom.
Pre dvadeset godina, kada je osnovan Alice in WonderBand (AWb), nastupali ste kao vokalno-instrumentalni sastav. Vama i Marku, bili su pridruženi drugi muzičari. Upoznat sam da ste tada bili poprilično nadahnuti i produktivni, jer ste za potrebe arhive World Music asocijacije Srbije dostavili obilje audio i video materijala. Kako sada vrednujete ovaj period vašeg stvaralaštva?
Alice in WonderBand postoji od 1998. godine. Svaki korak našeg puta je bio dragocen, jer smo imali prilike da budemo umetnička laboratorija, da upijamo različite uticaje i stvaramo slobodno, otvoreni za različite sugestije. Zbog toga je naš umetnički izraz toliko bogat i raznolik, a imamo prilike da nastupamo na dijametralno suprotnim događajima (kao što su „Nišville Theater festival”, „Ethno.com festival”, „Barski ljetopis”, „Milano clown festival”, „Bitef Polifonija” i „Karlovačka berba grožđa”) i dopremo da publike svih godišta, obrazovanja i zanimanja, u zemlji kao i u inostranstvu.
Rekao bih da se prekretnica dogodila 2011. godine, kada je orijentir vašeg rada postalo pozorište, odnosno 2013. godine od kada se izražavate najjednostavnijim sredstvima, glasom i telesnim perkusijama, pa je telo kao instrument postala odgovarajuća odrednica za ono što sada stvarate. Dakle, vaš umetnički izraz postao je značajno svedeniji. Svedeno ne znači i manje efektno, delotvorno, izražajno, zar ne?
Svedeno – sublimirano, upravo to i jeste umetnost. Stvoriti ceo orkestar samo telima dvoje ljudi, to je izazov. To nas privlači, jer je vrlo bazično i neposredno, samim tim komunicira sa publikom. Radi tačnosti informacija, Telo kao instrument je naziv naših radionica, a tehnika kojom se bavimo su telesne perkusije. No, naš izraz uključuje mnogo više: scenski pokret, fizički teatar, glumu, pantomimu, cirkus…
Aktuelnim projektom RikaTaka, novi balkanski ritam, u kome učestvujete sa Markom, u režiji Višnje Obradović, spajate ritmički govor tela i glas pomoću muzičkog nasleđa ovih prostora. Da li je predstavljanje ovdašnje baštine vaš prevashodni motiv ili je poruka više od toga?
Projekat RikaTaka, novi balkanski ritam nam je pružio priliku da se i sami više upoznamo sa baštinom ovih prostora. Što smo više učili o njoj, shvatali smo da su poveznice između balkanskih zemalja brojne, što je otvorilo vrata jednom osećaju kosmopolitizma. Nadam se da će svako naše sledeće izvođenje uspeti da prenese publici istu ideju, jer naše sličnosti treba da nas spoje.
RiKa TaKa je predstavljen i inostranoj publici, a čitamo i pozitivne komentare tamošnje kritike. Podelite sa nama utiske sa ovih nastupa.
Sa koncertom, koji je imao premijeru pre godinu dana, dosada smo gostovali u Nemačkoj i Crnoj Gori. Nemačka publika voli balkanski melos, a u Crnoj Gori smo se osećali kao kod kuće. Delove koncerta smo izveli i u Turskoj, u Gazijantepu, na Festivalu socijalnog cirkusa, pred velikim brojem dece, pre svega sirijskog porekla. Zanimljivo je da publika reaguje slično, od najmlađih do najstarijih: uživaju u ritmu i melodijama, tapšu sa nama i učestvuju u izvođenjima. Balkanska muzika je blago – mi smo je samo lepo aranžirali i uživamo u svakom nastupu.
Živite u saglasju sa prirodom nadomak Nacionalnog parka Fruška gora. Koliko takav način života, delom izdvojen od modernog, utiče na vaše stvaralaštvo?
Život u prirodi i život u gradu se preklapaju, jer je svakako nužno učestvovati u gradskom životu, kao savremeni umetnik. Svakako imamo više prilike da čujemo tišinu, što je danas dragoceno, kao i da se nađemo pred izazovima koje gradski čovek ne poznaje. Upravo to nas osnažuje da budemo uspešni samostalni umetnici, što je u Srbiji danas teško, gotovo nemoguće. Lepota prirode i slobode čini i našu umetnost posebnom.
Autor: Oliver Đorđević