Четири дана у Хамбургу: Бодy Рхyтхм Хамбург фестивал
У петак у 9 х, благо измучени након путовања аутобусом које траје 20 сати, избором музике и разглабањем гастарбајтера који би продао и крезубог коња, стижемо у сиво хамбуршко јутро на ЗОБ – главну аутобуску станицу. Смештена на булевару, с погледом на парк, од стакла и метала, а на њој сви профили путника и домаћина. Изненађени температуром која је мања за 15 степени, отварамо кофере на станици. Пешачимо ка центру, успут пролазећи поред главне железничке станице, и са радозналошћу примећујемо јавни WЦ, као пит стоп, испред ње. Врло брзо капирамо да је црвени део тротоара резервисан за бициклисте, и ово је као лајт мотив који нас прати све време – брзо преиспитивање на улици – „на којој боји стојим?“, као нека игра за децу. У центру, по препоруци неког сајта, купујемо на аутомату целодневну групну карту, коју плаћамо право мало богатство, тешећи се да данас разгледамо град. А од сутра, фестивал! Дешава се у Алтони, делу Хамбурга који је некада (до 1937.) био независтан градић, такође и део Данске пре тога. Својевремено место где је постојала велика јеврејска заједница, сада кроз овај део града пролази А7 аутобан, најдужи национални аутопут у Европи. Одмах помислим на Крафтверк, но то је професионална деформација: све асоцира на музику или уметност.
Пошто смо неко време лутали близу одредишта (двоје туриста са кофером, које је младић љубазно зауставио и питао: „Да се нисте изгубили?“), а успут се дивили разнобојним рододендронима који расту по целом Хамбургу, стижемо до „Танцстудио Биллис“ – још један индустријски простор у Европи претворен у уметнички центар. Углавном дом плесних студија (и једне циркуске школе), овај простор ће нам наредна четири дана бити дом, јер смо се, попут још двадесетак колега који долазе са четири континента и из десетак земаља, одлучили да спавамо на јога простиркама у једном од студија за рад. Одмах упознајемо Петру из Аустрије и Хануа са југа Немачке, који делују пријатељски и једнако померено након својих путовања. С обзиром да сада треба одабрати, одлучујемо се за главну хамбуршку туристичку дестинацију: луку.
Након непуних пола сата вожње излазимо недалеко од луке: бар је то наша идеја. Откривамо да две станице у овом граду нису сразмерне београдским: пешачимо још 45 минута да би стигли одредишта. Град други по величини у Немачкој. Елба је сива, небо је тмурно, лука је, наравно, пуна туриста, као што смо, уосталом, и ми. Мост који води преко булевара поред луке је пун локота којима су закључане љубави, а брижни и практични Немци су ставили и жицу, да би локоте било лакше закачити. У свему провејава практични и организовани немачки дух: под Елбом је још 1911. ископан тунел, како би радници лакше и брже стизали до бродоградилишта преко пута, као и рањеници повређени на раду на супротну страну. Спуштамо се у овај својеврсни рудник уз помоћ лифта и откривамо да и саобраћај такође функционише – испод реке! Једна, уска трака, омогућава возилима да се крећу у једном правцу, а тунел је облепљен плочицама са речним мотивима од мајолике. Ходамо жустрим ритмом око десет минута и опет смо на светлу сивога дана, гледајући сада на речну обалу са које смо дошли. Хамбург делује моћно, комбинација старог и новог света, са зеленим шишкама које провирују из велелепних грађевина. На бетонској обали испод ограде, неколико метара испод нас, седе девојке огрнуте ћебетом и пију кафу. Врло брзо закључујемо да смо обавили своју туристичку дужност, и да нас интересује још само једна тачка на географској карти Хамбурга: пиљара, пошто смо све семенке и коштуњаво воће, чак и бесквасни хлеб, понели са собом, и сад, као прави морнари, уз двопек треба да нађемо и мало свежег воћа и поврћа, уместо киселог купуса, у борби против „скорбута“ путничког стомака. Пиљара у центру Алтоне је турска, а ова поред индијска. У радњи откривамо српску кафу (коју сам, у својој невиности, понела организаторима фестивала на дар, као куриозитет). Толико о глобалном селу.
Концерт Тупака Мантије отворио је Бодy Рхyтхм фестивал
Те вечери у “Хебебине“, клубу у којем се одржава концерт Тупака Мантије, чуда од ритма (Марко и ја смо га међу собом звали „Спиди Гонзалес“, мада је из Колумбије) први пут уживо присуствујемо наступу светски познатог музичара, бубњара и едукатора – из првог реда. Човек који је свирао са музичким легендама као што су Боби Мекферин, Закир Хусаин, Џон Патитучи, наступао у Карнеги Холу, радио као предавач на универзитетима Харвард и Стенфорд, номинован за Греми награду, оснивач је колумбијске групе телесних перкусиониста „Текеје“ (Текеyе). Куриозитет је што је наступ премијерно извођење новог соло пројекта, „Телесне песме“ (Бодy сонгс) у којем, сем технике телесних перкусија, користи луп машину и вокалне ефекте, градећи конструкцију сваке песме елемент по елемент – врло занимљиво и као едукативна форма, јер публика врло брзо запамти најједноставније елементе, мелодијску линију вокала, и спремно се укључује чим јој се Мантија обрати. Наступ одлично изрежиран, врхунски испродуциран, звук перфектан, али је, пре свега, фантастична Мантијина вештина и брзина – скоро застрашујућа! Имамо прилике да га слушамо и на наступу предавача, такође и као бубњара и перкусионисту. Изузетно је занимљиво колико се сурова ритам машина која ћудљиво управља публиком на соло наступу у сарадњи са другим музичарима трансформише у префињеног, осетљивог, музичара који има уши, чини се, и на лактовима!
Први дан фестивала
Са првим даном фестивала су почињу и радионице: две сесије од по 90 минута пре и после ручка. За приљежне телесне перкусионисте и музичаре, рај на земљи! И мука, јер постоје четири радионице у исто време и тешко је одлучити се којој се посветити. Ово су моји избори.
Мерел Мертенс, вокална педагошкиња и певачица, повезана са више награђиваних певачких група из Холандије, високо образована (на холандској Краљевској музичкој Академији у Амстердаму), али потпуни новајлија у свету телесних перкусиониста, демонстрира занимљиве гласовне игре на једној, а технику сликања гласовима (Воцал паинтинг или ВОПА) на другој радионици. ВОПА је знаковни језик који омогућава невербалну комуникацију диригента и хорских певача, који може да се користи како би се кроз импровизацију компоновала и аранжирала вокална музика на лицу места. Магија! Технику је осмислио Холанђанин Џим Даус инспирисан техником звучног сликања (Соунд паинтинг) Американца Волтера Томпсона. Једноставни знаци за хроматску скалу, за експресију, гласноћу, итд. који омогућавају да вешт диригент на лицу места постане композитор. И фантастично се уклапају у један од основних постулата савремених уметничких радионица, а такође и радионица телесних перкусија: учеснике у кругу, са диригентом у средини, једноставно је поделити на неколико група, задати свакој различиту мелодију или ритам, или их позвати преко представника да импровизују и онда фиксирају један мотив, и након тога стварати у покрету. Наравно да лепота композиција зависи од вештине учесника и диригента, али такође и од спремности да се даје, буде део групе, слуша друге, да се прихвати одговорност. Начин да кроз уметност научимо основне принципе понашања у заједници. Одмах примењиво у раду са децом. Сајт школе коју води Мерел Мертенс: www.воцаллеадерсхип.нл
Радионица изузетно занимљивог имена „Утеловљавање ритма“ ме привлачи, као и енергична плесачица из Барселоне, Ана Љомбарт, која је води. Један од оснивача групе која се бави степовањем, „Тапеплас“, она је плесачица, кореографкиња и плесни педагог, која је из Барселоне прешла у Лондон, а тренутно живи у Каталонији. Сем спајања ритма и кретања у простору, нуди нам је неколико захтевних кореографија уз музику, које у себи имају елементе телесних перкусија, као идеју како можемо спојити два начина изражавања: увек природно, јер је плесу својствен ритам, који лупкањем по телу само наглашавамо. Духовите вежбе, као „машина за прање веша“, где цикличан покрет руку прате ударци који почињу и завршавају се на грудима, спајају опонашање машина, пантомиму и плес. Сајт Ане Љомбарт: http://annallombart.com/en
Алекс Остапенко, Украјинац који живи у Москви, доноси древну индијску вештину, конакол (коннакол), изговарање ритмичких слогова и компоновање ритма кроз говор. Перкусиониста, који се специјализовао за азијске ритмове, у претходном животу, пре уметничког, програмер, воли ову технику, јер му омогућава да компонује нове ритмове на било ком месту и у било које време, а да нема посебне услове за рад и да не смета комшијама изненадном инспирацијом у три сата ујутро. Кроз технику конакол развија приступе импровизацији и различитим ритмичким и полиритмичким фразама, које затим преводи у језик перкусија и телесних перкусија. Фасцинирао ме је начин на који са лакоћом замењује фразе исте дужине, а различитих нагласака, као и потпуно различите фразе које показују да ритмички језик не мора бити уштогљен и потпуно одређен, већ отворен интуицији уметника. У извесном смислу је конакол већ у основи повезан са телесним перкусијама, јер се такт броји додиривањем прстију једне руке длана друге руке.
Студиа ритма: хттп://студиаритма.ру
Хаза Муна: https://www.hazamuna.com
Отворена сцена
Прве вечери пред нама је изазов „Отворене сцене“ (Опен стаге), на коју смо се пријавили још преко формулара на сајту, жељни да покажемо шта знамо и умемо. Толико занимљивих наступа – и већи део њих, као и наш, комбинује телесне перкусије, перформанс, плес и песму – али на потпуно различите начине. Духовити наступи: немачки дуо плесача (и певача), који почиње уз музику, као двоје стараца, са штаповима за ходање, којима, наравно свирају ритам. Или два скандинавска плесача, још један изузетно духовит наступ – надигравање на сцени. Немице које певају бугарске песме уз минималан бодy перцуссион. Слободан сешн, потпуна импровизација, шест извођача из Холандије, Немачке и Украјине. Предивна публика, учесници фестивала, и дивна подршка коју пружају сваком ко се „попео“ на сцену (која је правоугаони облик обележен црном траком у највећем студију у којем се одржавају радионице – са одличним осветљењем).
Други дан фестивала
Загрејана за афричке песме и ритмове, одлазим на радионицу Саре Лазаки. Рођена у Хамбургу, чувена, једина Немица (афричког порекла), која је наступала са групом СТОМП од 2007. до 2014. године, једном од најпознатијих група која се бави изразом кроз плес и телесне перкусије. Дакле, светска фаца, која се школовала у Берлину, Лондону, Њујорку, Лос Анђелесу и Нигерији. Са радозналошћу сам пратила радионицу једне изузетно скромне младе жене, велике раднице, која са нама дели своју жељу да споји ритам и плесове Нигерије: песму коју је познавала и певала као дете, нигеријски ритам који је превела у телесне перкусије и кореографију; у три гласа и са различитим покретима за различите групе. Врло амбициозно! Укључује нас у стварање и остваривање свог сна: цела група је емотивно укључена и понесена њеном енергијом, лепотом једноставне песме, која је нешто између молитве и успаванке, и покретом који произилази из ње. Врло узбудљиво и пуно осећања!
Бен Шиц је оснивач и, поред Детлефа фон Боетихера, организатор овог фестивала, Бодy Рхyтхм Хамбург. Бубњар по образовању, студијски музичар, извођач у многим различитим пројектима и саставима, истраживао је ритмове Латинске Америке и предавао телесне перкусије на универзитетима у Бразилу и Аргентини. Прво издање овог фестивала је било 2015. године и то је једини интернационални фестивал телесне музике у Немачкој. Његова радионица, коју тематски спаја са радионицом Чарлса Расла, „Ритмичке и мелодијске мандале“, учеснике упознаје са аргентинским чакарера ритмом. Водећи нас вешто кроз игру, повремено повезујући све учеснике у кругу, затим делећи их у две или више група, па у парове, приближава нам компликовану полиритмију, где дводелна ритмичка подела среће троделну, и све то зачињава плесом повезаним са телесним перкусијама. Званични сајт фестивала: хттпс://бодyрхyтхм.де
Друго вече доноси фестивалски шоу, где наступају сви предавачи са гостима, предавачима претходних издања фестивала, плесачима из Хамбурга и фантастичним Елбтонал перкашн (Елбтонал перцуссион), тројком из Хамбурга, виртуозима на ударачким инструментима као што су маримба и тимпани, који су обдарени и духовитошћу и иронијом, јер изводе једну перкусионистичку „куварску“ тачку уз помоћ тањира, есцајга и варјача – и три стола. Уз њих блиста Тупак Мантија, на сету који је комбинација класичног бубња и различитих перкусија. Сантијаго Васкез из Аргентине, још једна музичка звезда, чија радионица „Ритам и знакови“ (Рхyтхм wитх сигнс) се настављала на фестивал (наредна три дана), свира невероватан инструментариј. Сам, певајући и пратећи се на калимби, или уз Тупака Мантију, приређује посебно музичко уживање. Федерика Лоредан, плесачица из Италије, изводи део свог перформанса „Сирена“: у хаљини посебно прављеној да производи звук, плес који асоцира донекле на буто, са истанчаним и одсечним покретима, који сам ствара музику. Већи део предавача има свој соло, а затим наступају заједно, у разиграној структуираној импровизацији. Имена која нисам поменула су и Анита Грич, пекусионисткиња и певачица из Беча, Џеп Мелендез, перкусиониста из Шпаније и Естер Дитем, предавачица технике „Такетина“. www.такетина.цом
Збогом, Бодy Рхyтхм фестивал
Још једна, више него светска фаца, Чарлс Расл, члан групе бразилске „Барбатукс“ (Барбатуqуес), која сија на небу звезда телесне музике, води је више радионица, од којих сам на две: „Музика тела: покрет, ритам, глас“ и поменута, „Ритмичке и мелодијске мандале“. Препун знања о бразилској култури и традицији, предавач стално инсистира да повеже митологију, религију, приче, историју домородачких култура и робова из Африке који су ту досељени, као и њиховог опирања Западу, који их је у више наврата покоравао, са песмама и ритмовима које предаје. Ова историја је дуга 400 година, а културе су нераскидиво повезане, створивши потпуно нову. Дупла радионица од три или једнострука од сат и по су, ипак, прекратке за тако нешто; но добијамо неке наговештаје. Учимо ритмове капоера (цапоеира), батук (батуqуе), ижеша (ијесха); песму о богињи Оба, снажној ратници (као бразилска Амазонка, која је одсекла своје ухо, како би направила супу свом мужу – коме се супа није допала!) из религије Тамбор де Мина. Изузетно истанчан израз који постиже различитим врстама тапшања, на пример, прецизном динамиком, телесним перкусијама које су у исто време и плес и песма, док ритам тече кроз његово тело, а извођење делује само као испољавање унутрашње музике.
Радионица коју заједнички воде Расл и Шиц је надградња, јер у исто време део групе изводи аргентински, а друга два различите бразилске ритмове. Групе су организоване у неколико концентричних кругова, од којих се сваки креће у сопственом ритму и правцу и у неким деловима песме се састаје са другима; ритмички токови који одговарају једни другима и творе заједничку богату полиритмију. Плешући, пулсирајући концерт у којем извођачи уживају као слушаоци, када се потпуно препусте телесној меморији и енергији групе. Осмеси, погледи, свест о припадности музици која нас уједињује, а која без нас не би постојала.
И завршна импровизација: сви учесници фестивала, опет у неколико концентричних кругова, са четири „диригента“ који доносе теме које група понавља: телесне перкусије, плес, песма, покрет, све је дозвољено и добродошло, док доприноси стварању са другима, или насупрот њих. Затим се вође група мењају, а претходне вође постају извођачи. Мењају се мелодијске и ритмичке линије, динамика се усијава, па сплашњава, осећамо различита расположења „диригената“: нервозу и несигурност или жељу за управљањем и постављањем изазова, умор, срећу, као и њихове различите карактере, који бивају осветљени још јасније у неизвесности и инвентивности коју нужно носи свака импровизација. Завршавамо мелодијом коју смо научили на првој, заједничкој, радионици свих учесника: заокружили смо овај дугачак пут од четири дана на најлепши и најлогичнији, музички, начин. Око стотину људи из двадесет земаља заједно музицирају, смеју се, плешу и певају, уче и размењују знања. Тако драгоцено искуство да је штета што се на следећи фестивал мора чекати још годину дана!
За ово искуство дугујем захвалност, пре свега, Клеменсу Кинету, телесном перкусионисти из Минхена, кога сам имала срећу да упознам на нашем концерту у Фрајес Музикцентруму, последњем на фебруарској турнеји са немачким колегама Езел – дублпункт – ком (Есел:цом) и који ми је открио постојање фестивала Боди ритам Хамбург (Бодy Рхyтхм Хамбург).
Текст је изашао и у новинама „Данас“ у „Дописници“
И део
ИИ део
ИИИ део
Ана Врбашки