Ana Ljombart je plesačica i koreografkinja. Bavi se telesnim perkusijama i step plesom. Školovala se u Barseloni, a nakon škole nastupa sa plesnom trupom Tapeplas u Španiji i inostranstvu. Učestvuje u razlučitim umetničkim projektima, kao što je Tap Olé, koji kombinuje savremeni plesni izraz sa tradicionalnom muzikom za gitaru. Seli se u London na tri godine, gde predaje u Nacionalnom centru za cirkuske umetnosti, plesnim školama i pridružuje se plesnim trupama Old Kent Road i Sole Rebel Tap. Nakon toga se vraća u Španiju, a nastavlja da radi širom sveta.
Kupite paket radionica na festivalu Novi balkanski ritam
Vodila je radionice na festivalima Stockholm Tap Festival, Beat Goes On, Body Rhythm (Hamburg), Rhythm Tap Weekend (Lisabon), International Body Music Festival Online (SAD), Ritmos del Mundo (Kolumbija), itd. Poslednjih nekoliko godina vodi i plesnu trupu Vudbits, čija je umetnička direktorka, koreografkinja i izvođač. 2021. godine su imali premijeru šoua La Gran Fuga u Barseloni.
Kada ste počeli da se bavite telesnim perkusijama?
Otkrila sam ovaj umetnički oblik 2000. godine i počela da predajem telesne perkusije 2006. godine.
Ko i šta Vas inspiriše?
Jako puno ljudi su mi inspiracija! Pre svih Núria López i Džep Melendez (Jep Melendez), koji su me uveli u ovaj umetnički oblik i bili mi prva inspiracija, što su i dalje. Nakon toga sam imala sreće da upoznam Maksa Polaka (Max Pollak), Kita Terija (Keith Terry), Pitera Stavruma Nilsena (Peter Stavrum Nielsen), Lilu Petronio (Leela Petronio), Pedra Konsorte (Pedro Consorte). Takođe, nalazim veliku inspiraciju u grupama kao što su Molodi (Molodi), Step Afrika (Step Afrika), Barbatuks (Barbatuques).
Pošto dolazim iz sfere step plesa, inspirišu me Mišel Dorans (Michelle Dorrance) i njen projekat Dorans dans (Dorrance Dance), sa fantastičnim Nikolasom van Jung; osim toga, mnogi fantastični step plesači. Divim se savremenim plesačima koji aktvino koriste ritam u svom stvaralaštvu: Hofeš Šekte (Hofesh Sheckter), Akram Kan (Akram Khan), Kristal Pajt (Crystal Pite), Džejms Tier (James Thierrée), Kiko Lopez (Kiko López), Lali Ajgade (Lali Ayguadé). Tu su, naravno, ljudi sa kojima imam sreće da sarađujem i koji me uvek inspirišu da razmišljam o novim načinima na koje mogu da primenim moje ideje u telesnim perkusijama ili step plesu (Toni Sans, Laja Molins/Laia Molins, Kiko López).
Inspiriše me umetnost koja čini da se zapitam i razmišljam dublje i dalje od njene forme ili vrste. Bilo koji umetnički izraz koji mi pokazuje nove duhovne predele i čini da revidiram svoj način gledanja na svet ili na sebe. To može biti vizuelna umetnost, muzika, savremeni ples… i sama priroda.
Šta Vas pokreće da stvarate?
Uvek su to različiti razlozi za svaki novi projekat, ali obično uvek se pitam: Kako bih mogla da stvorim nešto drugačije od onog što mi je već poznato? Takođe se vodim osjećajem da sam ispunjena životom i centrirana kada plešem, baš tamo gde želim da budem, kao i potrebom da iskoristim elemente koji su mi na raspolaganju da izrazim određene ideje.
Pročitajte više o drugom festivalu Novi balkanski ritam na našem sajtu!
Ispričajte nam više o svom plesnom stilu.
Moj stil je mešavina različitih potreba za izrazom. Počela sam da se bavim savremenim plesom i step plesom u isto vreme. U savremenom plesu mi je nedostajao ritam kao plesni partner, a u step plesu mi je nedostajala plastičnost i organska pokretljivost celog tela.
Kada su telesne perkusije ušle u moj svet kao kombinacija ovih dvaju ideja, omogućile su mi da plešem ritam ne samo plesnim cipelama, već celim telom i da se krećem sa više slobode. Ova mešavina izraza i tehnika mi omogućava da se bavim storitelingom (storytelling) u svojim komadima, da ispričam različite priče.
Na koji način Vaša umetnost menja zajednicu u kojoj živite?
Sa sigurnošću mogu da kažem da telesne perkusije i telesna muzika čine da svi koji se njima bave budu ovde i sada, pa se to nužno dešava i učesnicima radionica i mojim učenicima. Muzika i ritam su u sadašnjosti. Bilo koja misao prekida tok ritma i odvlači um izvođača van momenta sada. Zbog toga svako ko učestvuje u radionicama mora da se posveti i preda sadašnjem trenutku. Ako je posvećenost stvarna, cela grupa se “sluša” i zajedno muzicira. Jedinstvo i grupno poverenje se vrlo brzo uspostave. Od tog trenutka, uživanje u muziciranju u kojem se oslanjamo jedni na druge jača individualnu i kolektivnu kreativnost, empatiju, zajedničku viziju, osećaj pripadanja. Stvara se nova povezanost sa sopstvenim telom koje je instrument, ne samo zbir mišića i unutrašnjnih organa, već zbir života, iskustva, ljudske povezanosti, intuicije, izraza. Sve ovo podiže nivoe hormona sreće i približava nas smislu i zajedništvu.
Ispričajte nam više o načinu na koji podučavate, kao i koji je Vaš omiljeni način podučavanja.
Moj način podučavanja je intuitivan i divalj. Ne pratim akademske strukture, iako mi je stabilna struktura vrlo bitna – pronalazim je kada shvatim potrebe grupe koju podučavam. Moja polazna tačka je uvek ljubav prema ljudima, prema grupama ljudi koje se okupljaju oko zajedničke svrhe. Ispuni me uzbuđenje i želja da se zabavimo i uživamo u procesu.
Na radionicama počinjem sa zagrevanjem, kada mogu da “omirišem” grupu. Tada znam vrlo brzo koja je najbolja struktura i način na koji ću im predati znanje, a da im to predstavlja zadovoljstvo.
Takođe se trudim da polaznici osete da imaju prostora i vremena da uče ne samo od mene, nego i od sebe samih. Volim da im omogućim vreme da se posvete i osveste sopstvene snage i resurse. Vodim ih na zamišljeno mesto gde mogu da iskuse uspeh, u slučaju da imaju bilo kakve poteškoće u procesu. Volim da podučavam o mnogim aspektima; bavim se tehnikom (različiti načini tapšanja, različite brzine, dinamika, veštine improvizacije, itd), a volim i koreografije, koje mogu da dođu od mene, ili da ih stvorimo zajedno, od ideja koje oni ponude.
Šta je ideja vodilja na Vašim radionicama?
Suština je BITI RITAM umesto pratiti muziku. Na nekim radionicama sam fokusirana na uvođenje učesnika u telesnu muziku, gde je suštinsko otkriće i zabava; na drugim uranjamo u tehniku i istražujemo različite mogućnosti. Zavisi od zahteva i svrhe.
Pročitajte više o prvom festivalu Novi balkanski ritam na našem sajtu!
Ako radim sa cirkuskim umetnicima, povezujem se sa njihovim osećajem za ritam i unutrašnjim pulsom, kao i elementima koje koriste (ring, svila, trapez, akrobatika, itd). Sa savremenim plesačima otkrivam unutrašnji ritam. Iz njega stvaramo pokret i koristimo ga da ostanemo povezani sa njim na solo nastupima i u grupi. U oba slučaja pozivam učenike da budu svesni muzike koju stvaraju i uz koju plešu i kreću se.
Ako radim tim-bilding radionice, onda “probijam led”, bavim se traženjem različitih poveznica članova grupe kroz muziku, zajedničko slušanje, različitih zadataka vođstva i praćenja i oslobađanja prostora za poverenje i prepuštanje.
Kome su namenjene radionice na festivalu Novi balkanski ritam?
Ko god želi da nauči o ritmičkom aspektu plesa može da pohađa radionice. Ko god želi da se kreće i bude svestan muzike, unutrašnjeg ritma na zaigran, ali ozbiljan način. Ko god želi da ima izazov da uči od sebe, za sebe i o sebi.
Pitanja za intervju pripremile Marija Mitić i Ana Vrbaški.
Prevela sa engleskog Ana Vrbaški.