Maks Polak – o umetniku i radionicama

Da bi vam približili predavače na prvom festivalu Novi balkanski ritam, odlučili smo da ih upitamo da se predstave, da pričaju o svojim vrednostima i o radionicama koje će održati na festivalu. Uskoro ćemo objaviti razgovore sa drugim predavačima – na pitanja nam je prvi odgovorio Maks Polak: plesač, muzičar, pevač, koreograf, predavač, muzički i pozorišni izvođač.

Pročitajte više o prvom festivalu Novi balkanski ritam na našem sajtu!

Maks je istinski građanin sveta, rođeni Bečlija koji živi u Njujorku, a bavi se step plesom. Proučavao je afro-kubansko i južnoameričko muzičko i plesno nasleđe, a u svoju muziku uvek tka i svoje evropske korene.

Maksa Polaka su Marko i Ana iz AWb upoznali na festivalu Body Rhythm u Hamburgu 2019. godine, gde su pohađali njegove radionice i odmah se desilo spontano međusobno priznavanje, uvažavanje i razvile umetničke simpatije. Od tada planiraju da rade zajedno.

Solo izvođač i vođa Maks Polak grup, često radi u Njujorku kao koreograf koji postavlja plesne i muzičke predstave i u isto vreme i nastupa u njima. Takođe nastupa u instrumentalnim sastavima kao perkusionista, tako što pleše step i svira telesne perkusije, prenoseći ples u ritmičku liniju.

Jedan od projekata na kojem je radio ovog leta je postavljanje plesnog komada u novom, ekskluzivnom amfiteatru na otvorenom u parku na novom veštačkom ostrvu koje je sagrađeno u Njujorku: Little Island’s Music and Dance Festival, koji se održavao od 22. i 23. jula.

Kada i kako ste počeli da se bavite telesnim perkusijama?

Počeo sam da se bavim dok sam studirao na Novoj školi u Njujorku (the New School in New York city) bubnjeve i džez.

Tu sam se i upoznao sa afro-kubanskom muzikom. Dok sam studirao kubanske ritmove počeo sam da ih izvodim koristeći tehnike step plesa i tapšanje; ponekad sam tapšao ono što se izvodi na kongama, na timbalesu, štapićima (klave) ili zvonu. Tako sam počeo da koristim i ruke i noge da bih svirao različite ritmove u isto vreme, kako bih mogao da zvučim kao dvoje ili troje ljudi koji zajedno sviraju. Kada sam postao siguran u tome onda sam takođe počeo da pevam dok sviram i plešem i u taj način izvođenja muzike mi je najbliskiji.  

Ko Vas inspiriše? Šta Vas pokreće da stvarate? 

Mnogi ljudi me inspirišu. Prvi koji me je pokrenuo da stvaram je bio Fred Aster. Gledao sam mjuzikle sa Fred Asterom i Džin Keli kao dete i to me je pokrenulo da se bavim stepovanjem. Zatim sam sreo velikog step plesača iz Kanzas Sitija, Afro-Amerikanca, njegovo ime bilo je Karnel Lajons (Karnell Loins). On je postao moj prvi mentor kada sam imao oko četrnaest. Bio je neizmeran izvor inspiracije.

Zatim, kada sam stigao u Njujork, Heder Kornel (Heather Cornell) me je dovela da nastupam sa “Menhetn Tep” (Manhattan Tap), grupom profesionalnih step plesača u ranim devedesetim. Zatim sam upoznao ljude koji su za mene heroji: Gregori Hajns (Gregory Hines), Baster Braun (Buster Brown), Džimi Slajd (Jimmy Slide), Lon Čejni (Lon Chaney), Čak Grin (Chuck Green) i mnoge druge, mnoge step plesače.

Kao i mnoge džez muzičare: upoznao sam Danilo Pereza (Danilo Perez), na primer, Berija Harisa (Barry Harris) i nastupao sa njima, radio sam sa basistom Rejom Braunom (Ray Brown), fantastičnim instrumentalistima i pevačima, Film Vudsom (Phil Woods), velikim alt saksofonistom iz bibop ere. Takođe sam sarađivao sa različitim perkusionistima iz cele Latinske Amerike: jedan od ljudi koji je velika inspiracijia je Siro Baptista (Cyro Baptista), brazilski perkusionista, koji takođe povremeno koristi i telesne perkusije. Zatim sam upoznao Kita Terija (Keath Terry) i Fernanda Barbu (Fernando Barba), koji su učinili ogroman uticaj na mene i i dalje su mi velika inspiracija.

Kako Vaša umetnost utiče na zajednicu?

Volim da putujem i zato utičem ne samo na lokalnu zajednicu u Njujorku, već i na mnoge širom sveta. Trudim se da gde god da nastupam takođe držim i radionice i provedem vreme sa ljudima koji će gledati moje nastupe. Trudim se da imam što više dodira sa ljudima na lokalu, bez obzira da li su publika ili učesnici radionica, tako da možemo da razmenimo ideje, provedemo vreme zajedno, opušteno razgovaramo i podelimo obroke. Mislim da je vrlo značajno razmeniti ideje i misli. Za mene je to značajnije od izlaska na scenu i aplauza posle nastupa.

Najbitnije je provesti vreme sa ljudima, gde god da putujem. Nikad do sada nisam bio u Srbiji, i zato je za mene ovo posebna prilika da upoznam Srbe i iskusim njihovu kulturu. Volim da jedem, dobru hranu, volim tradiciju, lokalnu kulturu, volim da se upoznajem sa njom gde god da putujem. Mislim da je to ključno da bi postojao mir u svetu. Kada bi više ljudi moglo i htelo da putuje i ako bi pokušali da upoznaju kulturu, istoriju, navike i ono što je ljudima drago u drugim zemljama, onda bi se bolje razumeli. To je suštinski razlog što volim što sam umetnik.

Ispričajte nam više o Vašem umetničkom stilu.

Moj stil je originalna kombinacija ritmičkog izraza stopalima, rukama i glasom, koji izvodim u isto vreme. Niko na svetu to ne radi na način na koji radim ja. Koristim step ples, telesne perkusije i pevanje, krećem se i plešem. Uživam u tome!

Uživam i u improvizaciji. U mnogim projektima je ceo koncert ili nastup zasnovan na improvizaciji. Takođe sam kompozitor i radim muzičke aranžmane, pa često radim i strogo, po partiturama, gde je sve zapisano, komponovano i ima vrlo malo mesta za improvizaciju. Izvodim i klasičnu muziku, što je vrlo važno za mene, takođe. 

Nisam vezan ni za jedan određen umetnički ili muzički stil. Srećan sam kada koristim različite pravce i istražujem različite puteve, aspekte, stilove i žanrove. Za mene postoji samo muzika i umetnost. Trudim se da se ne ograničim, da ne postavljam granice i odvajam žanrove.

Kako predajete i koji su Vam omiljeni načini podučavanja?

Kroz nekoliko različitih načina izraza predajem muziku i ritam. Učim ritam kroz telo, stopala, ruke i glas, kao i kroz pokret. U osnovi, povezujem polaznike sa njihovim muzičkim idejama, olakšavajući im da savladaju veštinu izraza i povezivanja stopala, nogu, ruku i tela. Zato što svi imaju muziku u duši, svi imaju muzičke ideje. U većini slučajeva, problem je što misle da nemaju muziku u sebi, ali imaju je svi. Važno je samo biti strpljiv i pronaći prava vrata koja treba otvoriti da bi se osoba oslobodila i izrazila. Snažno verujem da svi mi imamo u sebi muziku i umetnost. Mislim da je to deo našeg genetskog koda, da imamo umetnički instinkt i želimo da izrazimo sebe i stvorimo nešto što nije nužno potrebno za goli opstanak, već radi zabave i uživanja, kako bi inspirisali jedni druge.

Mislim da je umetničko izražavanje za čoveka ključno i to je ono što podučavam: pomažem svakom da nađe ta vrata i otvori ih, kako bi umetnost mogla da se ospolji. Da li je to kroz pevanje, tapšanje, telesne perkusije, nije važno, važno je da polaznicima pomognem da se izraze na umetnički način.

Podučavam ritmičke modele koji se zasnivaju na afro-kubanskoj i afro-brazilskoj kulturi, kao i one koji dolaze iz mnogih drugih tradicija. U radionicama na ovom festivalu fokusiraćemo se na brazilske i kubanske ritmove.

Šta je okosnica Vaših radionica na festivalu? Kome se namenjene?

Moje radionice će biti fokusirane na original kompoziciju posvećenu Fernandu Barba, osnivaču grupe Barbatuks, a naziv je Samba Do Barba. U pitanju je samba u 3/4 taktu. Podučavaću melodiju, osnovni ritam, nešto pokreta i mislim da će ljudi uživati! Radićemo telesne perkusije i pevanje, neće biti step plesa, ali ćete sigurno koristiti stopala i noge. Biće vrlo zabavno i zbilja se radujem. 

Moje radionice su za sve, jer svi mogu da savladaju ove ritmove; samo je pitanje strpljenja: morate da slušate, obratite pažnju i da provežbate. Toliko je jednostavno da svi mogu da prate radionice. Ne morate biti plesač ili muzičar, samo treba da želite to da radite.