Ben Šic – o umetniku i radionicama

Ben Šic (Hamburg) je bubnjar, telesni muzičar, perkusionista, koji će voditi radionicu Ritmovi Argentine i Perua na festivalu Novi balkanski ritam u Sremskim Karlovcima.

Pročitajte više o prvom festivalu Novi balkanski ritam na našem sajtu!

Kada i kako ste počeli da se bavite telesnim perkusijama? 

Sviram bubnjeve od ranog detinjstva i zaista ne mogu da kažem kada sam počeo da se bavim telesnim perkusijama. Došlo je do velike promene u mom interesovanju za ovaj oblik umetnosti kada sam 2010. prvi put čuo CD grupe Barbatuks iz Brazila. Tada sam bio potpuno zapanjen kakve sve zvukove može da proizvodi telo i zaista sam počeo da se interesujem za ovu scenu.

Dve godine kasnije, 2012. godine, bio sam na Međunarodnom festivalu telesne muzike (IBMF) u Istanbulu i upoznao sam mnogo ključnih ljudi sa ove scene, Kita Terija (Keith Terry), Barbatuks (Barbatuques), pa sam odlučio da i sam postanem deo ove sjajne zajednice. 

Ko ili šta vas inspiriše? Šta vas pokreće da stvarate? 

Kao bubnjaru, bilo je pomalo dosadno biti uvek sa istim ljudima, muzičarima, svirati na svirkama, predavati u muzičkoj školi. Scena telesne muzike je mnogo šarenija i raznovrsnija. Čine je i plesači, pevači, različiti umetnici. Veoma sam inspirisan tom scenom. 

Kada stvaram, mislim na ritmove i pesme koje je zabavno svirati, i sam i u grupi, zajednici.

Recite nam više o svom umetničkom stilu. Kako se to što ste bubnjar povezuje sa time što ste i telesni muzičar i perkusionista? 

Imati ritmičku i koordinacionu osnovu je zgodno, ali ne i presudno. Kada sam počeo da radim radionice, pozvao sam sve svoje prijatelje bubnjare i vrlo brzo je bilo jasno da biti bubnjar nije nužno povezano sa umećem telesnih perkusija. Uključeno je mnogo više pokreta i koordinacije, možete hodati po sobi umesto da sedite u stolici i to potpuno menja percepciju. Po mom iskustvu, ljudima koji sviraju bubnjeve nije nužno lakše da rade telesne perkusije. 

Kada stvaram ritam, uglavnom čujem ritmičke modele koje prenosim na telo. Moja polazna tačka je zvuk, a ne pokret. Kasnije razmišljam o tome kako da unesem pokret. Volim “gruv”. To je polazna tačka kada stvaram muziku: treba da bude groovy i da pokreće.

Kako Vaša umetnost menja vašu zajednicu? 

To što organizujem Bodi Ritam festival (Body Rhythm Festival) u Hamburgu od 2015. godine je sigurno imalo uticaja na mnoge ljude iz puno zemalja širom sveta. Nadam se da širimo dobar uticaj. Nadam se da su ljudi inspirisani i pokrenuti. To je ono zbog čega nastavljam sa svim kancelarijskim poslovima tokom godine, koje morate uraditi da biste organizovali festival. 

Recite nam više o tome kako predajete i na koji način najviše volite da podučavate. 

Način na koji podučavam je veoma inspirisan onim što sam naučio u Brazilu od Fernanda Barbe (Fernando Barba), Čarlsa Rasla (Charles Raszl), iz rada sa grupom Muzika do sirkulo (Musica Do Circulo) i događajima koje oni organizuju. Sve je veoma orijentisano na stvaranje zajednice. Dok podučavam nisam toliko okrenut tehnici. Otvaram prostor ljudima da istražuju sebe u bezbednom okruženju, gde takođe mogu da flertuju sa svojim granicama, ali da se i dalje osećaju bezbedno. Uvek se trudim da u radionicama imam i ritmičke igre, koje povezujem sa pesmama ili koreografijama ili ritmom, i da koristim improvizaciju. Volim da koristim igre improvizacije i improv metode na svojim časovima. 

O festivalu Bodi ritam u Hamburgu možete čitati više na našem sajtu, iskustvo festivala iz 2018. godine i 2019. godine.

Na šta se fokusiraju vaše radionice? Ko ih može pratiti? 

Moje radionice u potpunosti zavise od ljudi kojima su namenjene. Mnogo puta su otvorene za sve koji žele da se priključe. Ako predajem horu, grupi plesača, deci u školi, ili sam u inostranstvu i predajem radionicu grupi nastavnika muzike u Kini, moje radionice će izgledati sasvim drugačije. Pokušavam uglavnom da dam mnogo mogućnosti. Umesto da podelim grupu na manje napredne i naprednije, trudim se da cela grupa radi zajedno. Ako je učesnicima zadatak jednostavan, dajem im nove elemente; ako se u tome i dalje osećaju sigurno, dajem im nonvi element koji primenjuju. To je, rekao bih, neka vrsta modularnog pristupa, umesto podele na grupe.

Pitanja pripremile Marija Mitić i Ana Vrbaški
Prevela Ana Vrbaški